Косингас је прва српска епска трилогија која се састоји из: Ред Змаја, Бездан и Смртовање. Истраживање и писање трајало је пуних седам година, од 2003. до 2010. Идеја за роман се родила као жеља да се читаоцу прикаже сва лепота српске митологије и да заинтригира да сазна више о њој. Иако Косингас спада у жанр епске фантастике, он је рађен на основу српске, односно словенске митологије, па самим тим представља и богат извор информација само о нашим митолошким бићима, легендарним српским јунацима везаним и о обичајима и ритуалима који су се практиковали у средњем веку. А све је то уклопљено у једну узбудљиву причу о јунаштву, пожртвовању и о свим оним племенитим особинама које иначе красе митске јунаке. Радња се одвија једну годину пре Косовског боја и завршава њиме, ако сукоб са Турцима није главна тема књиге.

Читалац прати путешствије и искушења кроз која пролазе главни ликови монах и витез Реда Змаја Гаврило који носи и титулу косингаса, као првог међу једнаким витезовима и Краљевић Марко, као Ратник из Пророчанства и будући косингас. Старо Пророчанство ватре најављује крај мрачним силама из Хада, али и њихов последњи покушај да се спасу те зле судбине и да спрече остваривање старог знамења. На њиховом челу стоји зли Хроми Даба, који је оетеловорење старог бога Дајбога, а насупрот њему и његовим хордама часни Ред Змаја са витезовима са свих страна света.

Иза класичне приче о борби добра и зла крије се и прича о сукобу старе словенске вере и хришћанства, и како је нова вера, у немогућности да је потпуно сузбије, морала да прихвати неке од обичаја и да их прогласи за својим. Између Вука и Јагњета налазе се прости и сиромашни људи, растрзани између две вере и у сталном страху од онога што вреба из мрака. Једног савезника имају у косингасу Гаврилу који их штити, али и покушава да помири обе вере, охрабрујући добре обичаје из старе вере, а искорењујући оне који су нехумани.

Због свега тога, Косингас није обичан роман епске фантастике, јер је у људски свет прожет једним митолошким светом где се граница често губи, поготово кад се има у виду да се већина описаних обичаја још увек практикују у неким деловима Србије.

Зато, позивам читаоца да чак ако сме нека завири у тај мрачни свет и нека сазна зашто су се наши преци плашили мрака.